Карпати 2011 втор дел

Текстот го пренесуваме изворно и во целост.

Автор Александар Вељковиќ

20.07.2011. – bližimo se srcu masiva

EK 01

Prohladno jutro na 1700 m

Dole, ili gore, pa dole? A možda ipak gore, pa gore? Prethodnog dana ipak nismo definitivno odustali od pokušaja proboja preko neobičnog vrha Varful negru, što je, pretpostavljam, „crni vrh“. Za razliku od pašnjaka pre i posle njega, ovaj vrh je prekriven ogromnom, gustom klekom, koja zapravo više liči na šumu nego na žbunasto rastinje. Dođosmo do same ivice kleke u nameri da pronađemo put kroz istu – put koji je ucrtan u svim topo kartama, a koji se jasno vidi i na Google satelitskim snimcima. Ali, puta jednostavno nema. Tamo gde je on ucrtan u topo kartama, nešto niže i zapadnije od samog vrha, bočni nagib se dramatično povećava i nema bilo čega što podseća na kolotrag. Ili se barem nama tako čini. Odlučujem da parkiramo i Mario i ja krećemo pešice duž ivice kleke, ne bismo li možda locirali neki prolaz. Mrka kapa. A možda se samo nismo dovoljno strmoglavili idući duž severozapadne padine?

EK 02

Kako god bilo, saznanje da definitivno nećemo nastaviti vrhom grebena, odnosno da nas je kleka na Varful negru „nadmudrila“, bio je svojevrstan udarac. Trebalo je tražiti put ka dolinama sa severne strane, odakle smo se nadali brzom povratku u visine. Bio je to jedan od manje lucidnih trenutaka u orijentaciji po Karpatima, ili bolje rečeno, trenutak kada je dokazano da rezolucija od 4m po tački ipak ne nudi onaj stepen preciznosti na Google snimcima koji omogućava da se spaze neki skriveni prolazi. Prethodne večeri pregledao sam raspoložive snimke u nameri da uočim sve moguće varijante i zapazio dve, od kojih je jedna bila prilično izvesna – trebalo se samo vratiti grebenom nekih 6-7 km unazad. Kasnija analiza pokazala je još barem 5 mogućnosti da se spustimo na solidnije puteve negde znatno bliže našem kampu prethodne noći. Nevolja sa pretpostavkama baziranim na detaljnom studiranju Google mapa je ta što nas često navode na pogrešne zaključke – kao na primer proglašavanje neprolaznih vododerina i sipara, korita potoka ili potpuno uraslih bivših puteva za nešto što omogućava prolaz. S obzirom da smo već dosta vremena izgubili, na scenu je stupila i nervoza i opredelili smo se za „ziher“ varijantu, želeći da se što pre dokopamo neke od šumskih „magistrala“ i tako nadoknadimo vremenski nedostatak.

EK 03

Pronašli smo put ka dolini

EK 04

Lepotan

Još uvek smo se nadali da bismo možda mogli do kraja dana da stignemo čak i nadomak Sibiua, ukoliko definitivno odustanemo od Šureana i Varful Pjatru, vrhova preko 2000 m preko kojih smo prvobitno to hteli da uradimo.Skoro da je pravilo u Karpatima da se sa grebenskih puteva u doline (i obratno) stiže isključivo nakon savlađivanja kraćih deonica „puteva“ na kojima ozbiljni terenci dokazuju svoj renome, a fejkeri, koje savremeni marketing auto industrije pokušava da plasira kao „SUV“, definitivno postaju kandidati za najbliži auto otpad. Srećom, među nama takvih nije bilo. Kažem srećom, jer smo se vrlo brzo nakon uranjanja u četinare, a pre spuštanja na visinu od 1400 m do koje dopiru putevi kojima Rumuni uspevaju da proteraju Dačije, suočili sa do tog trenutka najozbiljnijim izazovom – 300 m puta koji je voda potpuno ruinirala, stvorivši skoro čitavom njegovom dužinom vododerinu duboku i do metra i neprijatno široku. Toliko široku da na nekim mestima mora da se vozi milimetarski precizno na bokovima guma, održavajući tananu ravnotežu. Ko sklizne točkom unutra svakako ostaje nasađen na diferencijale, a možda završava i na boku. U takvim situacijama vitlanje ne gine.

EK 05

Eto zašto je kruta osovina keva za off-road!

 

EK 06 EK 07EK 08

Tu se jasno videlo zašto su krute prednje osovine „keva“ za off-road – ukrštanja osovina su na momente bila takva da se sticao utisak da točkovi više nikakvu vezu sa automobilom nemaju. Naši Jeep-ovi su, međutim, ostajali u svakom trenutku sa sva 4 čvrsto na zemlji i rutinski, gmižući kao kakve zmije, ispratili svaku konturu tla koja je pred njih bačena. Slike koje vidite ovde i one  iz pratećeg foto albuma najbolje govore o lakoći sa kojom smo se dokopali lovačkog doma Nisipište, gde nas je par Rumuna krajnje zbunjeno ispratilo pogledom, pomislivši verovatno „odakle li se ovi stvoriše…“

EK 09

Mario “mašinovođa”

EK 10

Kuće na padinama Munčela

Tu smo mogli da prebacimo u višu brzinu i vrlo brzo smo se obreli na odličnom, dobro nasutom novom makadamu, kojim je bilo moguće voziti brzinom od 50 km/h i koji nas je bez dileme vodio ka makadamskoj „magistrali“ 704… ali ipak malo severnije nego što je zaista bilo potrebno. Dokopavši se napokon puta 704, pravim početničku grešku i umesto da okrenem desno, ka jugoistoku, krećem levo, ne shvatajući u prvom trenutku da je to smer puta koji se kreće nizvodno, ka Kuđiru. Prešli smo tako nekih desetak kilometara po vrlo neprijatnoj, talasastoj podlozi (Mario kaže da to zovu „kamilje grbe“) dok mi nije sinulo da malo pažljivije pogledam ekrane svojih navigatora i zumiram malo šire da steknem predstavu gde se nalazimo… Mislim da su hteli da me ubiju kad sam im saopštio da su nepotrebno prešli prethodnih 10 km (x2) i da ćemo sada, lepo, nalevo krug do raskrsnice gde smo se uključili na put, pa na drugu stranu, u nameri da pređemo preko prevoja i dokopamo se jezera Oaša sa druge strane.

EK 11

U gornjem toku reke Kuđir

EK 12

Divlje reke Karpata

Agonija „kamiljih grba“ je, ipak, brzo prošla i nagrađeni smo odličnim makadamskim putem na kome stotine metara nadmorske visine sa lakoćom ostaju za nama dok grabimo napred, vijugajući među četinarima, pored jezera i divljih planinskih reka. Iako je vožnja tekla sa gotovo nepodnošljivom lakoćom, prosečnom brzinom od čak 40-50 km/h, predeli su bili takvi da su nas svaki čas mamili da se zaustavljamo i uživamo u njima. Smenjivali su se potezi divljih reka koje se prelivaju preko kaskada, sa zaravnima gde reka lenjo vijuga preko livada i mami nas da se spustimo i proglasimo kraj dana. Zabacivali smo pogled često u desno, prema Šureanu, kopkalo nas je da li smo iza Varful Negra mogli ponovo da zajašemo greben i da ipak osvojimo i Šurean.

Ali, pored sve te lepote, bilo je razloga i za nervozu… Nije isticao samo dan, već je nekima od nas i gorivo opasno pretilo da ponestane, a nalazili smo se na mestu gde do najbliže benzinske stanice nema manje od pedesetak kilometara. Lule je u nekom trenutku, pritisnut dramatičnim manjkom i u plinskom i u benzinskom rezervoaru, pomalo nervozno preuzeo vođstvo i pošteno nagazio dok smo se svaki čas zaustavljali za slikanje planinskih reka. Spustivši se napokon i na jezero Oašu sa druge strane prevoja, stali smo da s nogu konzumiramo i znatno okasneli ručak.

EK 13

Na brani jezera Oašu

Došao je trenutak da se suočimo s činjenicom da je dalji proboj istočno od Transalpine ka Sibiuu gotovo siguran put da dođemo u situaciju da te noći (ili čak pre kraja dana) neko od nas sa kanticom hrli za Sibiu kako bi Lule mogao da produži dalje. Gde se još pouzdano može naći pumpa? Severno ka Sebešu nećemo, bilo bi to veliko i nepotrebno skretanje. Najracionalnije je bilo krenuti na jugozapad i spustiti se u Petrošani, koji je ne samo po kilometraži najbliži, već sa prošlogodišnje ture pouzdano znamo da tamo ima svih vrsta goriva, uključujući i plin. Iako je to narušavalo zacrtanu maršrutu, spuštalo nas sa planine  i dodavalo stotinak kilometara na ono što smo zamislili da pređemo, bila je to jedina logična odluka.

EK 14

Oblaci nad dolinom reke Žiec

EK 15

Ređaju se jedan za drugim

Krenusmo tako sa jezera Oašu za Petrošani, dok  je olovno nebo počelo da prosipa prve kapi kiše po nama, pretvorivši lepo sunčano poslepodne u sumrak. Bio je to uvod u jednu od najjačih oluja koje sam do sada na planini doživeo. Kiša se vrlo brzo pretvorila u kontinuirani mlaz vode koji se sliva s neba, toliko jak da su i brisači na najvećoj brzini jedva uspevali da uklone svu vodu sa šoferšajbne. Kiša sama po sebi ne bi bila toliko strašna da uz nju nismo imali i orkanski vetar, koji nas je zapljuskivao talasima vode, a asfalt Transalpine po kome smo se tada kretali postao je toliko sklizak da smo s razlogom strahovali da će nas u nekoj krivini vetar jednostavno, po toj vodenoj podlozi, oduvati s puta. I tako jedno par sati, dok nije konačno rešila da stane, ostavivši pramenove oblaka u dolinama ispod nas. Tada smo bili veoma srećni što se to nije desilo prethodnog dana, dok smo kampovali na 1700 m visine, gde bismo ostali zarobljeni na travnatim strminama dok se dobro ne prosuše. Kasnije kada smo zanoćili u lovačkom domu nadomak Petrošanija nakon punjenja goriva videsmo na televiziji da je dotična oluja napravila haos širom Rumunije, čupajući i lomeći stabla, izazivajući odrone i bujice, čak su i neki speleolozi nastradali u nekoj pećini kada je iznenadno naišla podzemna bujica.

EK 16

Sređivanje dizni

EK 17

Zalazak sunca nakon oluje

Lule je iskoristio neplaniranu, ali u ovim uslovima vrlo dobrodošlu kratku posetu civilizaciji da na parkingu lovačkog doma (gde smo našli čiste i lepo sređene sobe po ceni od samo 10 evra po ležaju) da uz Nešinu asistenciju poradi na rešavanju problema zapušene benzinske dizne koja je bila krivac što je benzin kroz nju jednostavno nekontrolisano cureo, prazneći rezervoar zastrašujućom brzinom. Svakako je bilo poželjno u nastavku ture izbeći scenario zahvaljući kome smo se obreli u Petrošaniju. Okupali smo se, častili sebe odličnom večerom i po prvi put posle puno dana prespavali u pravom krevetu pod čvrstim krovom. Ja sam to veče i neograničene količine raspoložive struje za laptop iskoristio kako bih pažljivo analizirao okruženje u koje uranjamo sutradan i pripremio nekolicinu trekova koje bismo mogli da prevezemo narednih dana. Ne sluteći da je sledeći, sticajem okolnosti, poslednji u Rumuniji.

EK 18

Na zajedničkoj večeri

 

21.07.2011. – game over

EK 19

Kroz kanjon reke Taja

Osvanulo je predivno, sunčano jutro, pravi uslovi da se s puno poleta krene u planinu. Mario, koji mi je prethodne noći bio cimer, i ja motali smo prethodne večeri po glavi malo ludu ideju da pokušamo grebenski da preprečimo Parangul, sa 2518 m visine treći vrh Rumunije, iako smo bili svesni da se realne šanse za tako nešto mere jednocifrenim procentom. Od Rumunskih kolega koje smo upoznali prvog dana u kampu na Neri imali smo informaciju da je niži vrh, Parangul Mik, dostupan terencem, ali isto tako i mišljenje da se dalje grebenom ka Transalpini jednostavno ne može. S obzirom na gotovo alpski reljef tog grebena, sa vertikalnim odsecima na severu i bezbroj ledničkih jezera na koja gledate dok se njime krećete, nismo sumnjali da bi nam tu sam reljef bio nesavladivi protivnik, ali smo nade polagali u put koji je (čak i prema Google-u) počeo da se probija od Transalpine prema Parangu, o kome niko nije mogao da nam da neke preciznije informacije. Ipak, s obzirom da je jutro pametnije od večeri, shvatili smo da bi se taj pokušaj gotovo sigurno sveo na izlet do Parangul Mika i natrag istim putem, čime bismo samo nepotrebno izgubili nekoliko sati u napredovanju zacrtanom putanjom. Zato smo se opredelili za „ziher“ prečenje Šureana od Petrile, šumskom „magistralom“ 709. Ili smo barem na osnovu onoga što nam se činilo da se vidi u satelitskim snimcima mislili da se radi o ziherici…

EK 20

EK 21

Ovde smo odustali, mada možda ima prolaza

Kada ga već nismo prošli uzduž, hajde barem da ga preprečimo popreko. Put 709 preseca Šurean (inače jedan od brojnih rumunskih ski centara) malo ispod vrha, i prolazi u neposrednoj blizini ski doma „Cabana Sureanu“ i ledničkog jezera pod samim vrhom. Prelepo jutro, savršenim makadamom prolazimo kroz živopisan kanjončić iza Petrile, gde dalje napredujemo lepom rečnom dolinom do 1300 m čak bez potrebe da šaltamo pogon na sva 4 točka. Stižemo tako do barake drvoseča na manje od 3 km ispod samog vrha Šureana, da bi se onda dogodila dramatična promena: prvo gaženje potoka, iza njega blato, kamenje i neravan put, a nekoliko stotina metara dalje imamo šta da vidimo – put i potok postaju jedno. Po jakoj strmini, pred nama se našao pravi teren za ekstremni rock-crawling, kome se nije video kraj. Ja gledam i razmišljam ima li svrhe produžavati dalje, a Mario odlazi pešice uz potok da izvidi. Vraća se i kaže da ima jedan ozbiljniji pregib gde bismo morali da se vitlamo, što bi nam sigurno oduzelo nešto više vremena. S obzirom da nismo znali šta nas sve čeka u nastavku, a smatrali smo da vremena nemamo baš puno ako mislimo tog dana da stignemo nadomak Sibiua, odlučili smo da potražimo neku alternativu. Nalevo krug.

EK 22

Nekoliko kilometara nizvodno, stižemo do raskrsnice gde drugi makadam ide preko mosta levo i kreće dosta oštro da se penje. Deluje da obećava, pa krećemo njime. Par krivina dalje, na putu Dačija, a iz nje izlazi šumar. Pošto smo vrlo brzo ustanovili da je jedini jezik kojim možemo da se sporazumemo slikovno pismo, čovek vadi blokčić da proba da nam nacrta kuda bismo eventualno mogli da prođemo, mada nam gestikulacijom nedvosmisleno stavlja do znanja da je put od koga smo odustali bolji, i da je on svojom ljutom Aro makinom (za neupućene, rumunski terenac iz Čaušeskuovog vremena) njime bez problema prolazio. Pitamo se samo KADA…

EK 23

Mrka kapa ponovo

Napredujemo tako nekoliko kilometara uzbrdo, i na nešto većoj visini od one do koje smo putem 709 doprli, stižemo do korita potoka kojim nam je šumar savetovao da krenemo. Ponovo izvidnica, i ponovo ćorak. Kaže Mario da ovde imamo stenčugu preko koje nam čak ni vitlo ne bi pomoglo. Odlučujemo da batalimo ostale moguće varijante koje smo registrovali krećući se dolinom od Petrile i da se vratimo dobro poznatim asfaltom uz reku Žiec ka jezeru Vidra i grebenima Lotruluj i Čindreluj, koji su naš cilj za taj dan.

EK 24

Nema dalje…

Tek što smo prešli prevoj na 1600 m visine i krenuli da se spuštamo u dolinu reke Lotra, čuje se Vlado preko radio stanice da ima neki problem sa menjačem. Kaže blokirao u drugoj brzini. Stajemo na parkingu pored kampa na raskršću sa Transalpinom, da Neške pogleda Vladin menjač, a ostali su iskoristili priliku da nešto prezalogaje, jer je već bilo vreme ručku. U međuvremenu su se ponovo navukli oblaci i počela kiša. Sitna, ali dosadna, tek toliko da te potera u kola kad izvučeš stolice da kao čovek jedeš napolju.

Posle dužeg vremena, stiže Neša da nam saopšti tužnu vest – menjač ne može da se sredi na brzaka, što znači da je za Krsta i Vladu avantura po Karpatima završena. Tu padaju razni predlozi, između ostalog i da oni krenu natrag sami, pa da pokušaju da nađu neki servis u Petrošaniju, što baš i ne zvuči kao verovatna mogućnost. Posle kraćeg vaganja, odlučujem da svi zajedno za Srbiju krenemo dan ranije nego što je bilo planirano. Jeep Klub (a i Mariov Offroad Adventure) jednostavno tako funkcioniše – mi svoje ljude ne ostavljamo na cedilu. Svi za jednog, jedan za sve.

Rastajemo se sa Mariom i Detlefom – oni ipak imaju svoje brige, u subotu treba da dočekaju svoju grupu, za čiju je Transylvania 2011 turu ovo istraživanje sa nama poslužilo kao vrlo korisna izvidnica. Pozdravljamo se, razmenjujemo mape i trekove i želimo im sreću u daljem putu na istok. Mi krećemo dobro poznatim putem ka Petrošaniju, po drugi put za dva dana. Odatle je plan da se dokopamo Srbije najkraćim putem, preko Targu Žiu i Turn Severina, prešavši granicu na Đerdapu kod Kladova.

Stajemo ponovo na OMV pumpu u Petrošaniju. Vlade i Krsto, kao i ja sa Unom i Matejom, produžavamo dalje lagano, 40 na sat. Ostatak društva ostaje na kafi, računajući da će nas lako stići. Sve je išlo manje više ok, ako zanemarimo nervozu ostalih vozača što na nepreglednom putu koji ide kroz kanjon reke Žiu usporavamo saobraćaj. Onda su se stvari zakomplikovale kada smo stigli u Targu Žiu i na samom izlasku iz istog stali na semaforu. Vidim u retrovizoru da Vlado ima problem da stane, i još veći problem da krene. Malo kašljucanja, crni dim, i ubrzo čujem u radio stanici „nešto je puklo, ne možemo dalje“. Vraćam se i konstatujem da moramo da sačekamo Luletov Grand sa ostatkom ekipe da skontamo kako ćemo dalje.

EK 25

Pripreme za intervenciju na ulicama Targu Žiu

Stižu uskoro, da bismo pri pokušaju šlepanja zaključili da zadnji diferencijal blokira i da nema šanse da se vuče. Neške zaključuje da je puklo nešto u diferencijalu i da je jedina šansa da ih odšlepamo za Beograd da diferencijal otvori i izvadi srce. Tako je počela operacija na otvorenom srcu (difrencijala), nasred ulice u Targu Žiu…

EK 26Majstori pod makinom EK 27Glavni hirurg
EK 28Operacija na otvorenom srcu… diferencijala EK 29Majstori peru ruke

Završeno. Nema pogona, ni prednjeg ni zadnjeg, ali se barem točkovi normalno okreću i može da se šlepa. Još 100 km do granice, a onda još 250 km do Beograda, ukupno 350. Laganica, ja idem napred, a Lule vuče našeg prijatelja dizelaša. U nekom trenutku brzina se stabilizovala na oko 50 km/h, što znači da nam do cilja treba nekih 7 sati. Bez mnogo muke prelazimo granicu i pošto je već bilo kasno odlučujemo da prenoćimo u kampu „Toma“ na Čezavi nadomak Brnjice i nastavimo put ujutro. Rezervišem tri bungalova telefonom, a ja ipak odlučujem da raširim krovni T-Max – udobniji je

EK 30

Don’t worry, be happy

Epilog

U petak stižemo u Beograd. Zorana i Neša su se prepakovali kod mene u auto kako bi pre stigli, tako da nas sada ima petoro. Zorana se raduje kao dete, viče kroz prozor, pozdravlja pijacu, svoju ulicu, komšiluk, tetke, i nagoveštava da neće moći tek tako da se vrati iz nomadskog u urbani fazon. U neko doba stiže i Lule do Zemuna, vukući Vladin Čiroki pravo u Alchemy servis kod Neše i Bobija. Otvara se diferencijal i menjač, konstatuje se šta treba naći od delova i posle razgovora sa Koceljevcima Lule i Vlada kreću za Valjevo po delove, dok Krsto ostaje u Zemunu da se druži sa nama. Skupljam Gocu i nalazimo se sa ostatkom ekipe kod Srkija, koji živi nedaleko od Alchemy servisa. Provodimo ugodno veče na Zemunskom keju. U neko doba, Lule i Vlada stižu iz Valjeva sa delovima. Radi se vredno celu noć, da bi Vlada i Krsto u subotu mogli bezbrižno da produže kući za Skoplje. U znak zahvalnosti za nezaboravno druženje i brigu, Vlada i Krsto nas zovu da budemo njihovi gosti na četvorodnevnoj turi po Makedoniji, od 8. do 11. septembra. Obići ćemo sve ono o čemu smo tokom dugih letnjih večeri pod otvorenim nebom u Rumuniji sanjarili na javi – Solunsku glavu, Mariovo, Kajmakčalan, Pelister, Ohrid, Galičicu… Rastali smo se čvrsto rešeni da Karpati postanu tradicionalna tura Jeep Kluba, a Vlada i Krsto su rekli da ih obavezno zovemo kada sledeći put budemo išli i definitivno dolaze sa dva auta (i Krsto ima „Čiroki kockicu 4.0″). Nadamo se ne zato da bi mogli jedan drugog da šlepaju  .