Впечатоци трет дел

Впечатоци на гостите од Jeep Club-Srbija.

Текстот го пренесуваме изворно и во целост.

Автор на текстот Александар Вељковиќ 

 

Ka Suncu i visinama – Makedonija 2011

 

Potera za pobeguljama / put na Kajmakčalan (150 km, 2759 m uspona)

Sunce na tim visinama ranije izlazi nego u dolini, tako da nas je brzo isteralo iz kreveta. A kad smo ustali, imamo smo šta da vidimo – žene se iskrale iz kreveta pre svitanja, uprtile rančeve, uzele radio stanice i GPS i pobegle na vrh Pelistera! Na brzaka smo doručkovali i popakovali se, dok su sve brojnije grupice planinara pristizale u dom iz smera Bitolja. Kad li su oni krenuli pešice kada su već do ovde stigli? Nismo gubili vreme, već smo zaverglali svoje makine i uputili se ka vrhu Pelistera.

AM 33

Put ka vrhu Pelistera, s pogledom na Prespansko jezero

Od doma na Golemom ezeru, izlazak na vrh je, može se reći, rutina. Još 400 metara uspona putem koji jeste kamenit, ali nije ekstreman (ništa nalik onome na Solunskoj glavi) i tu ste – na najvišoj tački Balkana do koje se može stići na četiri točka. 2601 m. Nadomak samog vrha, eto ih pobegulje. Kažu, smorile se čekajući nas. Popile kafu na vrhu, pa nam krenule u susret, da vide što nas još nema. Sve im verujemo  . Na vrhu smo ostali malo duže, jer, ne dolazite svaki dan na takvo mesto. A i vreme je bilo savršeno, šerpa plavo nebo i sunce, sa pogledom na čitavo Prespansko jezero na jednoj strani, a naš naredni cilj tog dana, Kajmakčalan, na drugoj.

AM 34

Pelister, 2601 m – je li VAŠ Jeep bio na većoj visini?

Laganica smo sišli sa Pelistera, mimoilazeći se sa brojnim planinarima, kao i dvojicom bajkera koji guraju uzbrdo, u znoju lica svog. I ja sam tako u junu ove godine – onda sam shvatio da je Jeep-om ipak lakše  Na asfalt kod uprave nacionalnog parka na oko 1300 m stigosmo za tili čas. Tu smo se prikupili, a zatim nastavili nizbrdo ka Bitolju. U Bitolju kraća pauza samo da kupi nešto za ručak tokom dana i cveće za polaganje u spomen kosturnici na Kajmakčalanu, a onda smo južnom obilaznicom oko centra produžili u smeru planine Nidže, čiji je Kajmakčalan najviši vrh.

AM 35

Put za Kajmakčalan

AM 36

Neravno i kamenito

Posle nekoliko desetina kilometara „peglanja“ asfalta, došao je trenutak da ga ponovo napustimo i da krenemo na maratonski uspon, na kome treba savladati čitavih 2000 m. Stotine metara sporo ostaju ispod nas i čini nam se nikad kraja. Diže se prašina, isijava vreli kamen, a mi vapimo da se dokopamo barem nekih 1700-1800 m, gde konačno prestaje prašina i stiču se normalniji uslovi za vožnju. No daleko je visina od 1700 m… Sečemo serpentine, biramo prečice, pojedine od njih su baš ekstremno strme tako da čak ni pod redukcijom nije lako. Točkovi se penju na ogromno kamenje, opkoračujemo duboke vododerine – uspon na Kajmakčalan (barem njegov prvi deo) je prilično tehnički. Vlada u nekom trenutku javlja motorolom da će uskoro česma pa možemo tamo da napravimo pauzu kako ne bismo stajali svaki čas, ali…

Tek što sam okrenuo ključ da verglam, nešto je caknulo i auto je u trenutku ostao bez struje. Sve signalne lampice na instrument tabli su se ugasile, radio, GPS i svi dodatni potrošači, sve mrtvo. Čak ni zujalica kad se otvore vrata sa ključem u kontaktu ne radi. U prvi mah sam pomislio da je izleteo neki od glavnih osigurača. Lule, Ljubiša i ostatak ekipe su priskočili u pomoć sa instrumentima i krenuli da vade i proveravaju osigurače i releje jedan za drugim. Kažu – svi su ok, i tebi je lipsao akumulator. Ja se na to brecam i odmahujem glavom, kažem nema šanse, moja Optima je nova, kupljena prošle godine, ne može akumulator tako iz čista mira da rikne, a do pre minut je radio savršeno, nije pokazivao nikakve znake zamora. Okrene Goša da probamo da upalimo na kablove, radi!

AM 37

Koliko god delovalo neverovatno, pokazalo se da je zaista lipsao akumulator. Do kuće sam morao da ga palim na kablove, a akumulator uopšte nije punio. Optime, dakle, crkavaju tako. Bez upozorenja, bez pokazivanja ikakvih znakova zamora, jednostavno dožive „infarkt“. Garancija je kasnije nakon detaljne provere akumulatora uvažena, dali su mi nov, sa novom četvorogodišnjom garancijom, ali je definitivno srušen mit o Optimama kao „neuništivim“ akumulatorima. Nisam siguran da bih opet za to čudo dao 250 evra. Ipak je bolje držati rezervni akumulator u gepeku, čisto da se ne desi da negde u planini neplanirano provedete nekoliko dana dok čekate da se pojavi neko ko može da vas upali na kablove…

AM 38

2000 ovaca!

Prolazimo pored česme koju je Vlada pominjao, gde se tokom kraće pauze mimoilazimo sa nekoliko terenaca koji planinare iz Beograda spuštaju sa Kajmakčalana. Prolazimo i pored napuštene karaule, kao i pored table koja nas upozorava da ulazimo u granični pojas. Sva izrešetana, čisto da im stave do znanja šta misle o tom obaveštenju. Negde iznad 1500 m bukve su ustupile mesto četinarima. Iz čista mira, pojavljuje se velika građevina, maltene hotel! Iza nje crkvica. Ispod nje pojilo. Prolazimo pored i na osnovu table shvatamo da je to, zapravo, „hotel“ za čobane. Nepun kilometar kasnije, nailazimo na nekoliko njih, na putu i oko njega više ovaca nego što sam u životu video na jednom mestu. Kažu da ih ima 2000! Gotovo da smo zaspali brojeći ih kako prelaze put…

AM 39

Na putu ka Kajmakčalanu prolazimo pored napuštene karaule bivše SFRJ

AM 40

Još malo do crkvice na vrhu Kajmakčalana

Završnica uspona do Kajmakčalana, posledjih 500 visinskih metara, lepa je i laka. Uspon je blag, a put ravan. Šume nema, pa pogledi pucaju na sve strane dok polako napredujemo na našem hodočašću. Crkvica je sve bliže. Nekoliko završnih serpentina i tu smo. Kajmakčalan, 2521 m. Bila je to prilika da se podsetimo istorije, da se setimo golgote koju je naša vojska prošla u prvom svetskom ratu. Poseta spomen kosturnici je zaista bila dirljiva i čini mi se da niko nije ostao ravnodušan pred onim prizorom.

AM 41

Odavanje pošte

Već je bilo pola 5 kada smo napustili Kajmakčalan. Čekao nas je dug spust od 2000 m istim putem, a imali smo samo još sat i po do zalaska sunca. Nismo još stigli do doline kada je užarena kugla najbliže zvezde zamakla za susedni Pelister. Pao je mrak i naša petodnevna makedonska avantura bila je završena. Puno utisaka, još više slika. Trebalo je to sve složiti u glavi. Svratili smo u Prilep da malo odmorimo i da se oprostimo od naših domaćina. Zahvalili smo im se na predivno ogranizovanoj turi i obećali da ćemo se uskoro ponovo videti. A iduće godine, „Makedonska avantura“ jednostavno mora da se ponovi, po istoj, ili nešto izmenjenoj maršruti.

AM 42

Prešli smo – 617 km (ne računajući vožnju autoputem do Skoplja, i od Prilepa do kuće)
Savladali uspona – 12813 m (otprilike jedan i po Maunt Everest)
Prosečna brzina kretanja – 17 km/h (sasvim dovoljno za uživanje)

Pogledajte i treći deo Gošinog filma iz Makedonije…

Vidimo se na „Makedonskoj avanturi 2012″!