Впечатоци прв дел

Впечатоци на гостите од Jeep Club-Srbija.

Текстот го пренесуваме изворно и во целост.

Автор на текстот Александар Вељковиќ 

 

Ka Suncu i visinama – Makedonija 2011

Izveštaj napisao: Aleksandar Veljković

Postoje neke ture za koje ste unapred potpuno uvereni da će biti dobre, da na njima ništa ne može da krene naopako, i radujete im se nedeljama ili čak mesecima pre nego što krenete na put. Uzvratna poseta klubu 4×4.mk, nakon sjajnog druženja sa njegovim čelnicima Vladom i Krstom u Rumuniji u julu, bila je upravo takva. Dovoljno je bilo da nam u kratkim crtama jave program puta kako bismo već počeli da „puštamo film“, zamišljajući jednu potpuno očaravajuću kombinaciju 4×4 visokogorskih avantura po vrhovima preko 2500 metara i uživanje u submediteranskom ambijentu Pelagonije i velikih jezera Makedonije, pre svega Ohrida. Salakova jezera, Solunska glava, Nežilovo, Zrze, Ohrid, Galičica, Prespa, Pelister, i na kraju, kao šlag na tortu – Kajmakčalan! Može li više od toga da stane u 4 dana? Može li uopšte sve to da stane u 4 dana?!

 AM 01

Najviša tačka Balkana do koje se može na 4 točka

Vlada i Krste, zajedno sa članovima svog kluba sa kojima smo proveli nezaboravno vreme od 7. do 11. septembra 2011, uverili su nas da može, i to tako da se zaista opustite i uživate. Ne kažem da se na trasu kojom  smo prošli ne bi moglo potrošiti i duplo više vremena, ali ono što su nam prijatelji u Makedoniji priredili zaista će se dugo pamtiti, i željno iščekivati repriza, u istom ili tek malo izmenjenom obliku.

Bio je to savršen balans ozbiljnog off-road-a kroz predele od kojih zastaje dah i opuštenog, turističkog obilaska zanimljivih lokaliteta, gde vam desetine kilometara prevezene po asfalta dođu savršeno da se malo opustite i odmorite od adrenalina i visoke koncentracije probijanja kroz vrleti najviših planina Makedonije.

AM 02

AM 03

Spomenik Aleksandru Makedonskom

Vlada i Krste su nas dočekali na Lukoil pumpi na ulazu u Skoplje u predvečerje 7. septembra, u nameri da nam prirede opušteno veče u gradu koji je sveže ušminkan i iskićen za veliku feštu proslave dvadesete godišnjice nezavisnosti sutradan. Tri Jeep-a našeg kluba (Gošin Liberty, Luletov „Crveni oktobar“ Grand i moj Cherokee) sa ukupno šest članova posade stigla su tik pred mrak. S obzirom da smo bili gosti kluba 4×4.mk, na ovoj turi je bilo i drugih vozila, tako su leskovčani u Vitari stigli pre nas (logično), a ni na Ljubišu sa njegovom Mahindrom nismo dugo čekali. Nakon smeštaja u jednom hostelu skrivenom u sokacima starog dela Skoplja, domaćini su nas odveli u sam centar, gde se već osećala slavljenička atmosfera. Fontana u čijem se centru nalazi impozantna statua Aleksandra Velikog na konju, planirano je da proradi sutradan. Nakon kraćeg fotografisanja i divljenja tako umivenom Skoplju i pozitivnoj atmosferi koja vlada, čekala nas je večera u jednoj maloj, ali sjajnoj kafanici. To je bila uvertira za veliku makedonsku avanturu 2011, koja je počela narednog jutra…

Solunskoj glavi u pohode (135 km, 4324 m uspona)

AM 04

Dobro raspoloženje pred polazak u visine

AM 05

Markov Manastir

  1. septembra nešto iza 8 h ujutro okupili smo se na drugoj Lukoil pumpi, na južnom izlazu iz grada, gde smo upoznali i domaću ekipu, koju je sačinjavalo ukupno 6 vozila. Sveukupno bilo nas je 11 (6 Jeep-ova) – granična brojka za konvoj koji se može efikasno kontrolisati. Vrelo septembarsko jutro počelo je posetom Markovom manastiru u selu Markova Sušica, nakon čega je počeo uspon ka Salakovim jezerima na kome je trebalo savladati skoro 2000 m visine. Kako smo napustili asfalt, oblaci prašine su počeli da se dižu za nama, vrlo brzo nam stavivši do znanja da suša ume da bude gori problem nego blato. Doduše, ne otežava kretanje u tehničkom smislu, ali vam svaku poru, svaki uređaj, svaku šupljinu gde se iole može zavući napuni sitnim peskom, a zatvaranje prozora ne pomaže mnogo – ulaziće i dalje kroz ventilaciju.

AM 06

Lepša polovina Jeep Klub tima na ovoj turi

AM 07

Nastavljamo ka Salakovim jezerima

Srećom, što ste na većoj visini, to prašina lagano ustupa mesto nešto vlažnijoj zemlji i travi. Na oko 1500 m visine gazimo Salakovu reku i posle toga je već sasvim podnošljivo. U šumi čak nailazimo na tragove blata, koje, zajedno sa dubokom senkom, deluje blagotvorno. Na 1800 m nailazimo na vidikovac i priliku da ponovo protegnemo noge i napravimo par snimaka. Već smo izašli iznad gornje granice šume. Solidan kolotrag odatle lagano hvata samu oštricu grebena Salakove planine i penje, prvo blagom, a potom sve oštrijom strminom, do nadomak Salakovih jezera. Na oko 2190 m gasimo mašine. Pokušaj stizanja do samih jezera na 4 točka nije moguć, ili spada u ono što bi i iskusni off-roaderi već smatrali za ludost (sem ponekog izuzetka). Sad je prilika da malo ozbiljnije protegnemo noge, desetominutnom šetnjom kozjom stazom do samih jezera.

AM 08

Salakova jezera – 2200 m

AM 09

U prvom planu je dokle smo stigli, Salakova jezera su desno, Solunska glava u pozadini

Čeznutljivo upirem pogled prema strmini pred nama i samom vrhu grebena, pitajući se da li bi se to moglo savladati u prvoj. Verujem da bi. Iako je nagib ekstreman, nema ga još puno – do same zaravni ostaje tek nešto više od 100 m penjanja (u tom razmišljanju Salakova jezera ostaju u udolini s desne strane). Pitam Vladu ima li šanse da tuda preprečimo do Begovog polja i time skratimo put do Solunske glave za tridesetak kilometara, on me pogleda i sa pronicljivim off-roaderskim osmehom reče: „Da, ali ne u ovako mešovitom sastavu. Za neke ljude iz konvoja bi to bilo previše i mogli bi da upadnemo u ozbiljan problem“. Ili u prevodu – preko preče, naokolo bliže  . Posle sam pažljivo prostudirao topo karte i zaključio da, što se same konfiguracije terena tiče, nakon tog inicijalnog uspona nigde na putu do Begovog polja nema ni približno sličnog nagiba, tako da konfiguracija terena sigurno nije problem. Doduše, kamenjar bi mogao biti problem, ukoliko ga ima onoliko koliko ga ima na Solunskoj glavi. A mestimično bi i močvarno tlo moglo da bude veći izazov nego što se na prvi pogled čini. Zato bi taj proboj trebalo pokušati nekom prilikom kada svi budemo spremni na ozbiljnije izazove – možda iduće godine? 

AM 10

Živopisan silazak sa Salakovih jezera

Nakon foto seanse na ledničkim jezerima nastavljamo put ka Solunskoj glavi na krajnje frustrirajući način – gubeći čak oko 1300 m visine kako bismo Kadinu reku prešli putem koji ide od Dračeva prema Aldincima. Kažu naši domaćini, drugačije ne može (kasnije priznaju da postoji i prečica preko kanjonskog dela Kadine reke, ali opet – samo za vrhunski opremljene terence). Pređosmo nekako i taj deprimirajući spust, u nekom trenutku se našavši na manje od kilometra vazdušne linije od planinarskog doma Karadžica, gde je planiran ručak. „Problem“ da do njega preprečimo zvao se kanjon Kadine reke, na tom mestu dubok oko 300 m.

AM 11

Ručak ispred doma Karadžica

Pređosmo nekako i tih prilično dosadnih tridesetak kilometara, opet se podsećajući i na prašinu i na vrelinu, da bismo se, kasnije nego što je bilo planirano, našli kod planinarskog doma „Karadžica“. Sagrađen na prelepom vidikovcu sa koga se, sem većeg dela Karadžice i Jakupice, već vidi i sam vrh Solunske glave, ovo je mesto sa koga vam se ne odlazi. Svežina vazduha na 1450 m nadmorske visine, stolovi ispred doma i česma sa hladnom planinskom vodom dovoljni su da počnemo da maštamo da bi baš bilo lepo tu zanoćiti, a onda, čili i odmorni narednog jutra, produžiti ka Solunskoj. Ipak, plan je prilično neumoljiv – treba stići na spavanje u Nežilovo, pa makar morali jedan deo trase da vozimo i po mraku.

AM 12

Za izlazak na 2540 m žene su preuzele komandu

Tu se desio i mali „puč“ – žene su se spontano dogovorile da preuzmu volane u svoje ruke za isterivanje makina na 2540 m visoki cilj tog prvog dana. Biće da se Gošin akumulator prepao da bi i Sandra, posle ko zna koliko vremena, mogla da poželi da sedne za volan, i tog trenutka je doživeo infarkt. Bila je to prva od dve Optime koje su na ovom putovanju crkle.

AM 13

Prva Optima je izdahnula…

Ono što je frustrirajuće kod Optima akumulatora jeste način na koji crkavaju – u trenutku, kao od „infarkta“, ne dajući nikakvu naznaku da se primiču kraju svog životnog veka. Zato je, po svemu sudeći, preporuka za off-roadere da uvek nose u gepeku rezervni akumulator očigledno bolja opcija od izbora bilo kakvog „neuništivog“ akumulatora. I neuništive stvari mi itekako umemo da uništimo 

Nakon zamene akumulatora (srećom bilo je ljudi koji imaju rezervni u gepeku, pa je Goša ekspresno trgovao), dotura struje kablovima i malo čukanja po anlaseru, Liberty je zabrektao svojim dobro poznatim dizelaškim zvukom. Možemo dalje, iako se sunce već opasno spušta ka horizontu, a mi još ni do Solunske glave nismo stigli…

AM 14

Prvo malo rezervisano, a onda sve brže i sigurnije, žene su bez problema proterale automobile grebenom Aldinske planine, Golešnice i Juručice, sve do Begovog polja na 2100 m visine. Onda su se, nakon kraće pauze kod česme, neki od mužjaka isprepadali da žene ipak neće moći da izađu na kraj sa ekstremnim kamenjarom koji nas čeka u završnici uspona ka Solunskoj glavi, pa su im sugerisali da odustanu od volana. Za njihovo dobro . Ali nisu sve tu sugestiju prihvatile

AM 15

Na Solunskoj glavi

I tako, već je prošlo 5 posle podne kada smo se napokon dokopali vrha Solunske glave. Jedan od naša tri visinska cilja na ovom putovanju i jedan od najviših vrhova na Balkanu na koje se može izaći na točkovima. Iskustvo kakvo ni Rumunija, pa čak ni Bugarska ne mogu da vam pruže (na Rili se na točkovima može do 2400 m, a na Pirinu zbog alpskog reljefa još manje). Bilo je jasno da nas čeka dugo putovanje kroz noć do Nežilova.

AM 16

Ali pre nego što je stigla noć, čekao nas je zalazak Sunca, koji je na tim visinama doživljaj kakav svakako ne treba propuštati. Zapravo, 4×4 pohod je jedini način da sebi opušteno priuštite zalazak sunca na Solunskoj glavi, a da nakon toga pre spavanja nekamo stignete. U svakoj drugoj varijanti – pešice ili biciklom – morali biste da tražite konak u Begovom polju, u pastirskim kolibama ili šatorima.

Već je bio potpun mrak kada smo se dokopali raskrsnice puta kod spomenika poginulim pilotima na Golešnici, odakle se odvaja put ka Gornjem Jabolčištu. Do sela, koje se nalazi na oko 1000 m visine, ima 500 m spusta od raskrsnice. Nismo još ni stigli u selo, kada su sa svih strana, po mrklom mraku, krenuli da istrčavaju njegovi stanovnici. S obzirom da i Makedonija kuburi sa pretežno napuštenim selima, to je za nas bio svojevrstan šok – delovalo je kao da smo upali u nekakvu zasedu. Prolazak kroz selo delovao je kao sprovođenje kroz špalir. Oko nas su bili skoro isključivo muškarci (i to pretežno mlađi dečaci), a retke žene koje smo videli u centru sela držale su se podalje od puta i nisu gledale prema nama. Denis je u nekom trenutku procedio kroz zube u radio stanicu „Sale, daj molim te skini tu srpsku zastavu“. Pošto je ovo bilo muslimansko selo, vožnja kroz njega sa srpskom zastavicom mogla je da bude protumačena i kao provokacija, nikad se ne zna.

No ipak se sve dobro završilo. Naše iznenađenje i blaga panika verovatno su bili bez osnova – meštani su nam čak pomogli da pronađemo put do suprotnog kraja sela, gde kreće uspon ka prevoju Jakupički preslop, što je jedini način da se stigne u Nežilovo bez nove obilaznice od nekoliko desetina kilometara. Vlada nam je kasnije objasnio da je Gornje Jabolčište jedno od mnogoljudnijih makedonskih sela, koje ima neverovatnih 3000 stanovnika, što bi za bilo koje planinsko selo sa pravoslavnim stanovništvom (bilo u Makedoniji ili Srbiji) danas bilo nezamislivo. Koliko god mi to ne želeli da priznamo, religija očigledno igra značajnu ulogu u svim sferama naših života i u velikoj meri određuje naš odnos prema zemlji na kojoj živimo, što drastično utiče na demografske tokove.

Redukuj i pomoli se!

Kraj sela ujedno je bio i svojevrstan šok za koji pomalo i nismo bili spremni – ekstreman uspon kreće takoreći od poslednjih kuća, pritom su neki delovi puta predstavljali pravi „rock crawling“, kako se to u Jeep terminologiji naziva. Veliko kamenje, malo kamenje, ekstremno ukrštanje osovina, mislim da su svi bili zahvalni na svakom centimetru klirensa koji su podizanjem svojih terenaca dobili. A sve se to dešava u mrklom mraku. Kako smo napredovali prema prevoju, bivalo je sve gore i gore. Taman kad bismo pomislili da je gotovo i da je prevoj tu, usledio bi novi kamenjar. Goša je u nekom trenutku konstatovao „Ovo nije put, nego korito potoka!“ I zaista je na momente tako izgledalo. U svakom slučaju, dobro je što smo svi imali manje ili više podignute automobile u odnosu na fabrički klirens – 99% onoga što se danas prodaje pod nazivom SUV na svetskom tržištu ovde bi ostavilo svoje podvozje i moglo bi samo helikopterom da bude evakuisano  . Šteta samo što, u mrklom mraku, dok su svim vozačima izbijale graške znoja kako da sve to prođu a da nešto vitalno odozdo ne očepe, nikome nije palo na pamet da barem pokuša fotografijom da zabeleži neku scenu.

Prvi od Gošinih videa iz Makedonije…

Stizanjem na prevoj ujedno smo izbili i na SAVRŠEN makadamski put. Jedan od onih fino nasutih puteva kojima možete da jurite jedno 50-60 na sat, a da vam se ne prospe čaša postavljena van za to predviđenog ležišta. Neverovatan je kontrast puta sa Jabolčiške i Nežilovske strane – iz sela sa 3000 stanovnika do prevoja vodi ekstreman off-road, a iz sela koje praktično više i ne postoji (mi sem motela sa ribnjakom u kome smo prenoćili nismo spazili nijednu živu kuću) vodi put koji kao da je pravljen za prolaz nekog političara sa svitom . Kako god, u Nežilovo se spustismo za tili čas. Kada smo tamo stigli već je prošlo 22 h i bili smo gladni i prilično umorni. Srećom pa su sobe zaista bile besprekorne, tako da smo imali prilike da se, posle dana u kome smo bili bombardovani utiscima tokom nekih 135 km (pretežno ozbiljnog off-road-a), u kome smo se dvaput peli na preko 2000 m (jednom i na preko 2500 m) i ostvarili preko 4300 m ukupnog uspona, pošteno odmorimo, pred najopušteniji dan na ovoj turi.