Впечатоци втор дел

Впечатоци на гостите од Jeep Club-Srbija.

Текстот го пренесуваме изворно и во целост.

Автор на текстот Александар Вељковиќ 

 

Ka Suncu i visinama – Makedonija 2011

Klizimo kroz Pelagoniju ka Ohridu (182 km, 1930 m uspona)

AM 17 AM 18

Jutarnja runda majstorisanja oko Čirokija

Taman smo pomislili da ćemo posle doručka blagovremeno krenuti dolinom Babune dalje ka Pelagoniji, kada se ispostavilo da Goša, i pored zamenjenog akumulatora, opet ne može da upali. Konzilijum čiju su okosnicu činili dr Ljubiša i dr Lule brzo je zaključio da je očigledno anlaser zablokirao i da ga treba skinuti, rastaviti i očistiti. A to je potrajalo taman toliko da smo u trenutku polaska oko 10:40 već strepeli na kojoj tački puta će nas danas uhvatiti mrak. No sve je dobro što se dobro svrši i Lule i Ljubiša su zaista bili heroji dana – isključivo zahvaljujući njima za Gošu 9. septembar nije značio oproštaj od konvoja, ili barem propuštanje sadržaja drugog dana dok se ne prizove neki kompetentni auto električar u mesto koje je, čak i za makedonske pojmove, Bogu iza leđa.

Lagani spust po asfaltu dolinom Babune ka jugu kratko je trajao – već posle nekoliko kilometara skrećemo oštro desno na pomalo ekstreman i strm put, koji nekoliko stotina metara kasnije izbija na besprekoran makadam, jedan od onih pravljenih za putničke automobile sa niskim spojlerima. Ovaj put sve vreme blago penje prateći prugu koja ide ka Prilepu, da bi kod brda Kale prešao prevoj i lagano se spustio u Prilepsko pole, koje smo mi zapamtili kao dolinu duvana.

AM 19

Duvan na sve strane

Na ovoj visoravni sela na sve strane, mada uočavamo jednu pravilnost – sa leve strane doline nalaze se muslimanska, a sa desne pravoslavna sela. I naravno, ona levo vrve od života, a ona desno podsećaju na grad duhova. Takvo je i selo Zrze, kroz koje smo prošli na putu ka manastiru Sveti Spas, sagrađenom u steni iznad sela, sa koje se pruža izuzetan pogled preko pola Pelagonije. Nekada su u steni na kojoj je manastir sagrađen postojale isposnice, a manastir je danas u fazi rekonstrukcije konaka i sređivanja za turističke posete. Ipak, poseta ovom mestu koje prosto zrači iskonskim mirom  je svima izuzetno prijala, pruživši nam priliku da po još jednom užarenom danu, pored posete svetinji, provedemo prijatne trenutke uz čaj u lepo sređenom manastirskom vrtu.

AM 20

Manastir Zrze, u steni iznad Pelagonije

Put nas dalje izvodi na asfalt prema Kičevu, ali pre prolaska kroz ovo mestašce u južnoj Makedoniji imamo još dva cilja – pećinu Pešnu, u kojoj se nalaze ostaci tvrđave koja je pripadala sestri Kraljevića Marka i selo Kozičino, čiju su posetu Vlada i Krste obećali Tanji dok smo bili u Rumuniji. Naime, Tanja je poreklom iz Kozičina u kome nije bila već više decenija, i poseta selu, kući u kojoj su živeli njena baka i deka i groblju, za nju je bio izuzetno emotivan trenutak.

AM 21

Ulaz u pećinu i tvrđava sestre Kraljevića Marka

A pećina Pešna je nešto čije je dimenzije zaista teško zamisliti. Ako ste nekada videli ogroman otvor Dubočke pećine, pokušajte da zamislte nešto što je barem trostruko toliko, i po širini i po visini. Ništa čudno da je u njen ulazni deo stala čitava tvrđava. Doduše, od same tvrđave danas su ostale samo ruševine.

AM 22

Nastavljamo po užarenom asfaltu dalje ka Makedonskom Brodu i Kičevu, ali pre Kičeva u selu Čelopeci (uvek sam se pitao kako je Čelopečka ulica u Beogradu dobila ime  ) skrećemo desno i vozimo uzanim asfaltom ka Kozičinu. Prvo put ide manje više po ravnom, da bi nakon još jednog odvajanja za Kozičino počeo malo da se penje, sa naglim usponom na samom kraju. Pohvalno je da je ovako zabačeno i gotovo napušteno selo, poslednje pred planinom Pesjak, dobilo asfalt.

AM 23

Susret sa rođakom posle više od dve decenije

Kada smo prošli kroz Kičevo bilo je već 6 posle podne. Ostalo je samo da se odličnim, jako prijatnim putem uz reku Tresku, a zatim preko prevoja Preseka, sa poslednjim zracima sunca, spustimo u Ohrid. Kako smo se lagano spuštali sa Preseke ka Ohridu sve se više u vazduhu osećalo nešto mediteransko, kao da stižemo na more, a ambijent samog grada Ohrida zaista se ni po čemu ne razliku od nekog primorskog gradića. Prepun istorije, starih građevina, okružen crkvama i manastirima, ovaj grad na obali najprozirnijeg jezera na svetu (po prozirnosti vode samo se još Bajkalsko može meriti sa njim) bio je idealno mesto da završimo ovako opušten dan, koji nam je u poređenju sa prethodnim ličio na odmor.

AM 24

Večera na Biljaninim izvorima

Dan međutim još uvek nije bio završen – čekala nas je sjajna večera u restoranu na Biljaninim izvorima, jednom od najpoznatijih mesta za etno izlaske u Ohridu. Toplo veče, prijatan restoran, sjajno društvo. No nije se moglo ostati predugo, jer nas je sutra čekao novi dan, prepun novih planova…

Ohrid, Galičica, Pelister (149 km, 3800 m uspona)

Iako je prvobitni plan bio da se od ranog jutra zaputimo u visine Galičice i njenim grebenom preprečimo sve do puta ka Prespi, Vlada i Krste su malo promenili plan, u nameri da se dobro raspoloženje i opuštenost produže i na 10. septembar i da vidimo malo više kulture i istorije nego što je prvobitno zamišljeno. Nismo se bunili – uz žrtvovanje jednog off-road prolaza dobijamo mnogo; i tako nas je na kraju dana čekao vrlo zahtevni uspon do Golemog ezera na 2200 m visine na Pelisteru.

AM 25

Sa tvrđave u Ohridu

Uputili smo se ka starom gradu Ohridu i tvrđavi, u nameri da provedemo neko vreme u njegovom obilasku. Tu smo neplanirano morali da parkiramo već na prilazu starom gradu, pored puta – na ulaznoj kapiji snimale su se scene nekog filma iz drugog svetskog rata, gde je gomla statista stajala sa spuštenim gaćama čekajući da ih streljaju, a oficir u bugarskoj uniformi je svaki čas ujahivao na konju. I tako se to ponavljalo bezbroj puta, ljudi koji su hteli da uđu su se nervirali, a verujem da ni onim nesrećnicima sa spuštenim gaćama nije baš bilo svejedno.

AM 26

Krste je imao svoj šou na plaži

Nakon obilaska tvrđave i crkava starog grada, vreme je bilo za plažu. Krste je poveo konvoj ka jugu duž jezera i brzo smo izašli iz grada, stigavši do velike plaže sa još većim parkingom. Neki su se kupali, neki su skakali, a neki su samo sedeli u foteljama i pijuckali piće. Prava „morska“ atmosfera. Ipak nije bilo vremena da se provede pola dana na plaži – sledeća stanica bio je „Zaliv na koskite“, sjajan novi muzej napravljen na lokaciji neolitskog naselja, gde su verno rekonstruisane sojenice na jezeru, po uzoru na naselje kakvo je tu postojalo pre više hiljada godina. A voda smaragdno zelena, magičnija nego na bilo kom moru.

AM 27

Zaliv na koskite – neolitsko naselje

AM 28

Izvor Crnog Drima

Usledio je vrhunac (i ujedno zavšetak) turističke polovine dana – poseta izvorištu Crnog Drima i čuvenom manstiru Sveti Naum, uz samu granicu sa Albanijom, na krajnjem jugu istočne obale Ohridskog jezera. Prvo nailazite na beskrajni niz tezgi na kojima se prodaju ohridski biseri (pravi i lažni) i grnčarija, da bi zatim lepota i snaga izvorišta Crnog Drima bili svojevrstan šok za neupućenog posmatrača. Po mini jezercetu koje nastaje od brojnih pojedinačnih izvora čamci na vesla prevoze turiste, a praktično na samoj vodi postoji i restoran. Sam manastir Sveti Naum jeste predivan, ali, reklo bi se, potpuno komercijalizovan. Za sve se plaća karta (i to jedna tarifa za domaće, a druga za strance koji ne znaju makedonski), pogled sa zidina manastira na jezero je očaravajući, a konak Svetog Nauma je hotel, kažu najskuplji i najekskluzivniji u Makedoniji.

AM 29

Manastir Sveti Naum

AM 30

Sa Koritskog rida vidi se čitavo Ohridsko jezero

Krenuli smo napokon serpentinama uz Galičicu, sve do vidikovca Koritski rid, sa koga se vidi čitavo Ohridsko jezero i struja vode koja Crnim Drimom utiče na jugu, da bi ga napustila na severu, kod Struge. Nakon kraće foto sesije, usledila je druga etapa uspona na Galičicu, ovoga puta malo ozbiljnijim off-road-om, do 1984. metra visokog vrha Lako Signoj, sa koga se vide i Ohridsko i Prespansko jezero. S obzirom da je već bilo pola pet posle podne, nije bilo vremena za predugo uživanje u vidicima – i tu smo, nakon kraće foto sesije, požurili da produžimo prema Prespi, ne bismo li pokušali pre mraka da uznapredujemo što dalje na putu ka Pelisteru.

AM 31

Na vrhu Galičice s pogledom na Prespansko jezero

Prespansko jezero, Resen, a zatim put ka Bitolju, gde na benzinskoj pumpi na skretanju za selo Magarevo i Pelister skupljamo domare doma na Golemom ezeru. Mrak je pao već kada smo stali na benzinsku pumpu da natočimo gorivo i bilo je jasno da će ovaj dugi uspon ka domu na 2200 m nadmorske visine biti jedan čist noćni off-road. Iako je put uz Pelister mestimično strm, kamenit i prilično neravan, suštinski nije opasan, tako da je to bio jedan, rekao bih, rutinski izlazak na najvišu planinu na Balkanu koja se može savladati terencem. S obzirom da je ovaj put prilično prometan, na par mesta smo imali situacije gde se trebalo nekako mimoići sa onima koji silaze, što su bile situacije koje smo relativno lako rešili.

AM 32

Noć u domu na Golemom ezeru na 2200 m visine

U 21:07 konačno stižemo. Ledena noć pored jezera na 2200 m visine i vetar koji na mahove baš udara traže da, po prvi put na ovom putovanju, ogrnemo nešto deblje. Nebo je prepuno zvezda, ali mesečina obasjava jezero i poigrava se na vodi koja se mreška pod dejstvom vetra. U dolini, nekih 1700 m ispod nas, svetlucaju svetla Bitolja. U kuhinji se krčka pasulj koji izgladneli off-roaderi nestrpljivo iščekuju, samo jednog zaludnog fotografa nije mrzelo da izvuče stativ iz gepeka i da, prkoseći vetru, pokušava da uhvati taj veličanstveni trenutak. Tako su i nastale ove, kao i fotografije iz foto albuma. I posle svega, kao u kasarni, stigla je komanda da se agregat uskoro gasi, što znači neće više biti struje. Pouskakasmo u svoje krevete na sprat i probudismo se sa prvim petlovima (metaforički, naravno – na Golemom ezeru nema petlova).

Pogledajte Gošin drugi video iz Makedonije…